Select Page

S tim da su naši kompleksi naše misli u koje verujemo i održavamo u svojoj glavi, izabrala sam da pišem o oslobađanju od svog najvećeg kompleksa kako bih vam prikazala činjenicu da oslobađanjem od negativnih misli i njihovom svesnom promenom, stvaramo nove rezultate u našem životu i na taj način stvaramo i promenu u kvalitetu našeg života. 

“Život je težak, za neke ljude i veoma tragičan, pun nepravde i patnje. Naravno, ne možemo popraviti sve na svetu, ali ukoliko promenimo ono na šta možemo da utičemo, to je više nego dovoljno da živimo mnogo kvalitetnijim životom.”

dr. Džordan Peterson

Dobro se sećam svog veoma učestalog osećaja nezadovoljstva. Jedan od najvećih uzroka tome bio je moj kompleks u vidu opterećenja oko svog fizičkog izgleda. Zbog svog širokog i prćastog nosa i zbog svog problematičnog lica, imala sam uverenje da sam ružna.

Uverenja su naše misli u koje verujemo, a stekli smo ih u toku života prolazeći kroz određena iskustva i učeći i upijajući informacije od strane drugih ljudi, u školama, na televiziji, kroz medije, čitajući knjige i putem ostalog sadržaja. Većina ljudi tokom čitavog svog života ne preispita ono u šta veruje. A većina naših uverenja nas najčešće ograničava u našem životu mnogo više nego što nam služi i pomaže.

Počeću svoju priču s tim odakle je poteklo ovo moje uverenje koje sam svojim mislima skoro svakodnevno obnavljala u svom umu.  

Kao devojčica, sećam se da sam bila veoma tvrdoglava, pravična i nimalo ćutljiva. Sa tim osobinama sam lako umela da iznerviram drugu decu. Jednom prilikom sam se suprotstavila dečaku iz razreda čija je odbrana bila u vidu uvrede koja nikad nije iščezla iz mog sećanja. Nazvao me je “svinja”, a zatim je i svojim prstom podigao vrh svog nosa kako bi demonstrirao izgled mog. Sećam se, da su mi se slične uvrede dešavale čak i na samom početku srednje škole.

Takođe, kad mi je bilo trinaest godina, pojavio se i moj problem sa aknama. Uz misli o tome da imam nos kao svinja i uz lice puno crvenila, bubuljica i fleka, a kasnije i ožiljaka, u mojoj glavi je uverenje o tome da sam ružna sve više jačalo, a osećaj lične vrednosti i ljubavi prema sebi sve više slabio. Dugo sam ovu traumu i svoj kompleks nosila unutar sebe i nisam imala hrabrosti da podelim svoje mislli i svoja osećanja čak ni sa svojim roditeljima. Tek sam mnogo godina kasnije skupila hrabrost da pričam o svom problemu sa licem, a o svom neslavnom nadimku iz detinjstva sve do skoro nikom nisam pričala.

A ne tako davno pročitala sam i članak o devojčici koja je planirala da izvrši samoubistvo zbog akni na svom licu i emocionalnog zlostavljanja od strane dece u školi.

Iako pišem o svom nekadašnjem kompleksu koji je kompleks niže vrednosti, iza kompleksa više vrednosti takođe stoji praznina, tačnije necelovit osećaj unutar te osobe. Jer osoba koja je celovita, koja u potpunosti prihvata i voli sebe i koja ima istinsko samopouzdanje ne oseća se ni superiornije, ni inferiornije u odnosu na druge ljude. 

Kompleksi su ozbiljan mentalni problem. Stvaraju emotivnu nestabilnost kroz niži osećaj vrednosti i pokreću nas na pogrešne izbore. Ja sam od ovog kompleksa sve do početka prošle godine skoro u poptunosti bežala. S tim da nisam sebe prihvatala u potpunosti takvu kakva jesam, to je značilo da nisam imala dovoljno ljubavi prema sebi.

Jer bezuslovno voleti sebe predstavlja naučiti prihvatiti sebe u potpunosti onakvim kakvi jesmo.

Naravno da je prirodno i predivno da težimo ka tome da se menjamo u smeru u kom želimo da napredujemo, ali ako želimo da se osećamo potpuno, mislim da je važno da naučimo da ne usovljavamo svoj osećaj vrednosti i ljubav prema sebi sa mislima o tome da ćemo vredeti više ili voleti sebe tek nakon što ostvarimo ili promenimo nešto. 

Zapravo, moje iskustvo je da će sve što želimo da promenimo, a verujem i ostvarimo, teći lakše kada naučimo da prihvatimo sebe sada takvim kakvim jesmo, sa svim svojim manama, greškama, neuspesima, uspesima i vrlinama.

Ranije sam svoj osećaj niže vrednosti i svoje nisko samopouzdanje maskirala uz pomoć mnogo šminke, atraktivanog načina oblačenja, flerta i uz pomoć “savršenih” fotografija na društvenim mrežama. A moji pogrešni izbori vođeni ovim kompleksom bili su pre svega u vidu različitih odnosa sa određenim muškarcima. Zbog potrebe za komplimentima, pohvalama, pažnjom i svim spoljašnjim faktorima koji su jačali samo na kratak period moj osećaj vrednosti – tačnije svega što je hranilo moj ego, napravila sam mnogo pogrešnih izbora i bila sam sa muškarcima sa kojima se nisam osećala lepo i ispunjeno. A zbog svega toga sam često osećala krivicu u vidu negativnih misli i tako činila sebe da patim, a svojim delima sam povređivala druge. 

Na taj način sam još više potvrđivala unutar sebe svoj osećaj manje vrednosti i sve više sam se odstranjivala od ljubavi unutar sebe. S tim da nisam negovala svoju ljubav unutar sebe prvo prema sebi, nisam umela ni da ukažem mnogo na ljubav ni ljudima oko sebe. 

“Ne možemo da damo ono što ne posedujemo.” Greg Hiebert 

Kroz vreme, i ja sam počela na isti način da se ophodim prema muškarcima. Sve sam manje otvoreno delila svoja osećanja, pokazivala emocije, ljubav, iskrenost i poštovanje i nanosila sam im patnju.

A ovaj začarani krug mojih izbora i mog ponašanja koji me nisu činili da se osećam srećno i ispunjeno, jer nisu hranili moju dušu – već moj ego, prekinula sam tek nakon što sam naučila da svesno, kroz vežbu, posmatram i menjam svoje misli. Promenom svojih misli, počela sam da menjam i svoje ponašanje, a promenom svog ponašanja promenili su se i rezultati u mom životu.

S tim da je moj najveći kompleks bila misao o tome da sam ružna, rezultat isceljivanja od ovog kompleksa je očigledan samim tim što javno pišem o njemu. Ali se takođe ogleda i u veoma retkom korišćenju šminke, potpuno drugačijem korišćenju društvenih mreža i u prevaziđenoj potrebi za flertom, komplimentima i rečima pohvale za moj fizički izgled od strane drugih ljudi i najvažnije – većim samopouzdanjem koje dolazi iz dubljeg dela mene, a ne uz pomoć šminke i lepe ili skupe garderobe.

I da me ne shvatite pogrešno, fizički izgled je nešto što smatram važnim za brinuti o njemu i kao i svaki čovek uživam da vidim lepotu u svakom njenom obliku, ali fizički izgled više nije nešto što ima moć da unese ili iznese iz mene osećaj zadovoljstva, mira, radosti i zahvalnosti.

Kako sam pobedila svoj kompleks?

Prvi korak: kao i u svakoj promeni je uvek svesnost. 

Kada su naši kompleksi u pitanju, pre svega, već dovoljno hrabar korak je spremnost da budemo iskreni sa sobom i da priznamo sebi svoje mane, greške i komplekse. Pa ako je neko svestan svog određenog kompleksa, ali se još uvek nije izborio sa njim, već je na dobrom putu. I ja sam bila tu. Tada sam guglala i čitala kako da pobedim ovaj svoj kompleks, a danas pišem kako sam u tome uspela.

Drugi korak: izgradila sam jaku želju da u tome uspem. 

Imala sam veliku želju da pobedim ovaj svoj problem jer me je činio da se osećam tužno, nesigurno i manje vredno. Nije mi unosio ništa pozitivno u život. 

Zaista nam negativne misli o tome da imamo ružan ili veliki nos, da nismo dovoljno visoki, da nismo dovoljno zgodni, da ne zarađujemo dovoljno novca ili da radimo “sramotan” posao koji se ne smatra društveno uglednim ne donose ništa pozitvno u životu, a svakako da ne donose ni promenu. Zašto da ih onda održavamo u svojoj glavi?

Pored toga, da li je sve to što mislimo zaista istina? Da li je moj nos zaista ružan? Da li sam ja zaista ružna? To je relativno i ta “istina” pripada percepciji onoga ko me posmatra. Ja sam odlučila da za mene to više ne bude istina. Odlučila sam da ne verujem u misao da sam ružna. A šta drugi ljudi misle o tome kako izgledamo, kako se ponašamo i šta radimo je relativno i nije naša stvar. Spomenuću kao primer Novaka Đokovića – koji je, za mene, primer jednog velikog čoveka sa ogromnim rezultatima, pa su i o jednom takvom čoveku, sa takvim rezultatima, mišljenja različita. Svaki čovek ima svoje filtere kroz koje posmatra svet i samim tim poseduje svoje mišljenje o svemu što percipira. Imamo našu staru, lepu poslovicu “sto ljudi, sto ćudi”.

Napisaću primer i za posao koji se ne smatra društveno uglednim. Takav posao trenutno radim kako bih zarađivala novac za život – spremam stanove. Neko ko takođe radi isti posao možda razmišlja “ja radim težak i dosadan posao jer ribam svaki dan prljave površine” – ovakve misli tu osobu čine da se oseća nesrećno, da na svoj posao odlazi bez volje i zbog toga ta osoba ne uživa u njemu. A mene ovaj posao ispunjava – jer je za mene biti spremačica nešto što mi daje priliku da upoznajem nove ljude i da u potpunom miru sredim nečiji životni prostor i pripremim ga tako da neko u tom prostoru nakon mog rada uživa. Samim tim mi stvara priliku da skoro svakodnevno moj rad bude deo nečijeg lepog raspoloženja.

Do naše percepcije je i toga kako posmatramo život. 

Oslobađanje od mog najvećeg kompleksa nije nešto što se promenilo i desilo preko noći. Bilo je potrebno da vežbam svaki put kada se moje negativne misli pojave da osvestim svoj negativan glas i ne dozvolim mu da se zadrži dugo u mojoj glavi. Jer mi ne služi. Zapamtite: negativne misli nam ne služe. Ne čine naš život uspešnijim, boljim, lepšim, a pogotovo ne zdravijim. Normalno je da se pojave, ali je samo naš izbor koliko ćemo im dozvoliti da se zadrže u našoj glavi. Što ih više budemo posmatrali i svesno menjali, sve manje će se pojavljivati i sve manju moć će imati nad nama.

Treći korak: pronašla sam razloge zašto ne dozvoljavam negativnim mislima da budu tu. 

Bilo je potrebno da pronađem nove misli kojima bih smanjila učestalost pojave starih. Za mene su, u ovom slučaju te nove misli: “Ivana nauči da voliš sebe bezuslovno i da prihvatiš sebe baš takvu kakva jesi, bez obzira na svoje nesavršenosti. Lepa si, tvoja lepota se krije u tvojoj celokupnoj pojavi i u načinu na koji zračiš”.

Misli o tome da sam ružna su postajale kroz vreme sve ređe, a ja sam počela da verujem u to da se moja lepota nalazi u mojoj celokupnoj pojavi – u sklopu mog uma, mog duha i mog tela. A šta drugi ljudi misle o mom izgledu ili o mojoj pojavi – to je uvek bilo i biće relativno. Baš zato i nije važno. A vremenom sam, može se reći nekim čudom, zaista sebi postala i fizički lepša.

Svesna sam da mnogo devojaka ima istu borbu u svojoj glavi, jer nažalost živimo u svetu u kojem je većina ljudi okrenurta samo ka spolja. Ka fizičkom, ka materijalnom. U takvom svetu, gde malo ljudi živi u dodiru sa svojom dušom većina ljudi je motivisana fizičkim izgledom i novcem. Što bolji fizički izgled po standardima današnjeg društva i što bolje finansijsko stanje – dobija veću količinu pažnje i to nas rangira kao više vrednim u društvu. U današnjem svetu pažnju koristimo kao valutu za lažan osećaj vrednosti. Nazivam ga lažnim jer nas pažnja ne čini potpunima. Sve dok sami sebe ne prihvatimo bezuslovno baš takvim kakvi jesmo, oprostimo sebi sve svoje greške i to što nismo savršeni, nećemo se osećati celovito. Ma koliko god pažnje dobijali.

Zato je većina ljudi nesvesno okupirana jurnjavom za idelima lepote i jurnjavom za novcem, jer nekako mislimo da se u njima nalazi sreća. Mislimo da dobar fizički izgled po standardima većine društva i što veća količina novca donose sreću. Ali samo mislimo. Jer i kad ostvarimo veću zaradu, nezadovoljni smo jer nam je potrebno još. Kada operišemo nos, posle nekog vremena smo opet nezadovoljni, pa mislimo da ćemo biti srećni samo još da operišemo grudi. Imate mnogo primera na našoj televiziji i po novinama gde doseže takav mentalni stav.

I ja sam imala naviku da provodim svoje vreme listajući društvene mreže i gledajući fotografije i videe savršeno lepih i bogatih devojka i tada bih razmimšljala o tome da bih bila srećna samo kada bih bila lepša i kada bih imala više novca da uložim u svoj fizički izgled. Ali sad znam da to nije istina.

Trenutno raspolažem sa najmanjom količinom novca do sad u svom životu, ne ulažem novac u tretmane i u garderobu, ne koristim šminku – sem u retkim prilikama, radim kao spremačica i uz sve to sam ostavila fakultet i nemam partnera. A osećam mnogo veće zadovoljstvo, mir, harmoniju i radost nego ikad pre. Jer sam naučila da uživam u malim stvarima, a u svakom svom danu se trudim da vežbam da budem što više prisutna u trenutku. Kad kažem prisutna u trenutku – mislim na to da sam u potpunosti fokusirana na ono što radim u tom trenutku – bez misli o prošlosti ili misli o nekom sledećem trenutku u budućnosti. Učim da nosim zahvalnost u svom srcu za sve što mi ulazi u život ili odlazi iz njega. I tako sam dokazala sebi da se sreća ne nalazi u lepšem izgledu i većoj količini novca kao što sam to ranije mislila.

Svakako da brinem o svom izgledu i da težim da stvaram što više novca. Ali ne dajem više moć spoljašnjim okolnostima da utiču na moj unutrašnji osećaj radosti i mira. A brizi o svom izgledu i težnji da stvaram veću količinu novca sam prišla na potpuno nov i strpljiv način. 

Pobediti svoje komplekse znači pobediti svoj negativan glas u glavi. Ovo ne važi samo kada su naši kompleksi u pitanju. Jer učiti pobeđivati svoj negativan glas u glavi, znači učiti pobeđivati svoju prošlost i otvorti sebe ka boljoj budućnosti.

Kad se rastužite, fokusirajte se na to da posmatrate svoje negativne misli, a zatim se zapitajte da li je baš sve istina što sami sebi pričate i razmislite šta stvarate u svom životu time što negativno razmišljate. Pokušajte da doneste odluku da vežbate da menjate način na koji razmišljate, a moja preporuka će uvek biti da o tome i pišete.

“Ja ne ispravljam svoj problem, ja ispravim svoje misli, a zatim se problem sam ispravi.” – Lujza Hej

Promena misli i preispitivanje uverenja je način kako ja menjam ono na šta mogu da utičem i na taj način stvaram kvalitetniji život.