Select Page

Jedna od mojih najvrednijih spoznaja, jer bez nje ne bih uspela u svojoj radikalnoj promeni i stvaranju životne situacije koja dublje ispunjava moje biće, je ta što sam shvatila da niko i ništa nije krivo za moje probleme i za to gde se nalazim u svom životu i da sam ja jedina osoba koja to može da promeni.

Uz pomoć ove spoznaje preuzela sam potpunu odgovornost za svoj život i počela malim koracima da menjam u svom životu sve ono što mi istinski ne pričinjava radost u ono što povećava moju energiju, produbljuje moj mir i čini me da se osećam ispunjenije.

“U životu možete biti ili autor događaja ili njihova žrtva. To su jedine dve mogućnosti. Da preuzmete odgovornost na sebe ili da je svalite na druge.” – iz knjige “Samo jedno je bitno”  Gari Keler i Džej Papasan

U životu postoji ono što je u našoj moći da kontrolišemo i ono što je van naše moći i kontrole. Na primer, u mom slučaju je bolest i tragičan odlazak moje majke nešto što nije bilo u mojoj kontroli. Ali izbori koji utiču na moje zdravlje, na moje odnose i veze, izbor sa kim i kako provodim svoje vreme, izbor mojih prijatelja, poslova, fakulteta, moje navike, moje ponašanje, i različite odluke koje svakodnevno donosim – aposlutno jesu. A sve to predstavlja zapravo naš svakodnevni život.

Sve ono što je je u našoj kontroli, čak i ukoliko nam trenutno izgleda kao nemoguće, uz dovoljno hrabrosti, truda, rada, konstruktivnog razmišljanja i istrajnosti je moguće promeniti. 

Bez obzira koja je naša životna priča. Jer ovo nije samo moje iskustvo. Ovo je slučaj ljudi širom sveta sa različitim životnim situacijama i životnim pričama. A neke od tih priča su veoma teške i traumatične. One sa kojima sam se ja do sad susrela su priče samohranih roditelja, ljudi koji su pretrpeli seksualno i fizičko nasilje, ljudi koji su bili na dnu sa drogom ili alkoholom, ljudi koji su bili u zatvoru, ljudi koji su izgubili jedno ili više voljenih ljudi, ljudi koji su se borili sa teškom bolešću, ljudi koji su pretrpeli težak razvod… a koji su uprkos svemu tome uspeli da transformišu svoj život, iscele sebe i ispišu nove životne priče. Priče koje inspirišu i nadahnjuju druge ljude. Između ostalog i mene. 

Zahvalnost za moj put, pored ljudi u mom životu koji su mi do sada pružili i onih koji mi i dalje pružaju ljubav i podršku, pripada i ljudima čije sam priče i neverovatna životna iskustva čula i pročitala.

Šta su uverenja, kako nastaju i uticaj okruženja na njihovo formiranje.

Naši izbori, odluke, ponašanje i navike su uvek u skladu sa uticajem našeg okruženja. Kad upotrebim reč “okruženje” mislim na sve čime smo okruženi i odakle dobijamo informacije. Sadržaj koji konzumiramo – sve što slušamo, čitamo i gledamo – muzika, filmovi, mediji, novine, videi, blogovi koje pratimo, sva mesta koja posećujemo i naravno, svi ljudi kojima smo okruženi i sa kojima imamo komunikaciju. Apsolutno sve što nas okružuje utiče na način našeg razmišljanja, tačnije na formiranje naših uverenja. 

Naša uverenja predstavljaju sve one informacije koje smo upili i prihvatili kao istinite i tako se složili sa njima. To su misli, ideje i koncepti u koje verujemo i koje za nas predstavljaju apsolutnu istinu. Formirajući jedno po jedno uverenje u svom umu, mi izgrađujemo sopstveni sistem verovanja i na taj način oblikujemo svoj pogled na svet koji determiniše naše misli, reči, ponašanje i naše rezultate u životu – našu životnu situaciju.

“Mi ne vidimo svet kakav jeste, već kakvi smo mi sami.”

Taj sistem verovanja je kroz vreme, svakim našim iskustvom, malo po malo formiran tokom čitavog našeg života. Počevši od našeg dolaska na ovaj svet. On se još naziva i paradigma. Značenje i definicija sa Vikipedije za reč paradigma je: skup osnovnih pretpostavki ili pravila koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja stvarnosti i njenih pojava.

Kada izgradimo određeno uverenje, ono za nas predstavlja apsolutnu istinu i mi ga ugrađujemo u svoj identitet. Određeno uverenje tako postaje deo nas i mi na osnovu toga izgrađujemo svoj osećaj sopstva. Pa tako, ako se neka osoba ne slaže sa nekim našim verovanjem, mi to shvatamo lično i u stanju smo da narušimo sopstveni mir i posvađamo se čak i sa osobom koju volimo. U ekstremnim slučajevima, čovek je spreman i da ubije drugog čoveka zbog drugačijih verovanja. Taj ekstremni primer su ljudi koji su ubili druge ljude u ime svoje religije ili čak u ime fudbalskog tima za koji navijaju. Eto, tolika je moć naših uverenja.

S tim da naša uverenja oblikuju našu percepciju stvarnosti i naše viđenje sveta, to bi značilo onda da imaju i ogroman uticaj na kvalitet našeg života. Pa pitanje je, koliko nam sva naša uverenja zapravo služe i pospešuju život? I da li su sva naša uverenja istinita?

Kako nastaju naša uverenja?

Još pre nego što ćemo doći na ovaj svet, on je već postojao sa svim pravilima ponašanja, sistemom školovanja, religijama, zakonima… a mi smo po našem dolasku na njega učeni od strane odraslih autoriteta oko nas kako da se ponašamo u svetu u koji smo tek dospeli. Učili su nas šta je dobro, šta je loše, šta je ispravno, šta nije, šta je lepo, šta je ružno… Na osnovu toga smo svoje ponašanje učeni da uskladimo uz pomoć nagrade i kazne.

Ako bismo se ponašali “dobro”, bili bismo nagrađeni pažnjom u vidu pohvale, lepih reči i osećajem prihvatanja. Ukoliko bismo se ponašali ”loše” bili bismo kažnjeni ružnim rečima, ljutnjom, ignorisanjem, besom pa čak i fizičkim povredama. 

Naučeni smo da su ljubav i dobrota uslovljeni načinom na koji se ponašamo i nesvesno smo to kasnije, kao odrasli, nastavili da reflektujemo na naše odnose sa ljudima oko nas. Ukoliko se određena osoba prema nama ponaša u skladu sa našim sistemom verovanja o tome šta je po nama dobro i ispravno – mi joj pokazujemo dobrotu kroz pažnju (lepe reči i lepa dela), a ukoliko postupi drugačije od onoga što mi smatramo ispravnim ili dobrim – mi je kažnjavamo ljutnjom, ružnim rečima, besom, ignorisanjem, pa čak i fizičkim povredama. 

Na osnovu našeg sistema verovanja u dobro i loše – mi smo stvorili u našoj glavi ideju o tome kako bi “dobra” ili moralna osoba trebalo da se ponaša. To se, na širem nivou, razlikuje u odnosu na kulturu, državu ili religiju u kojoj smo odrasli, ali se takođe razlikuje i na individualnom nivou – jer smo svi mi jedinstvene individue sa jedinstvenim životnim iskustvom. 

U odnosu na naš sistem verovanja koji smo izgradili pod uticajem okruženja – mi konstantno poredimo sebe i svoje ponašanje, ali i ponašanje drugih ljudi. A zatim svaki put kada se mi sami ili neko drugi ponaša na način koji je po našem sistemu verovanja loš, neispravan ili nemoralan – to predstavlja trenutak kada počinjemo da osuđujemo sebe i druge.

Zbog straha od kazne – u vidu osude i neprihvatanja od strane drugih ljudi mi često nesvesno ne priznajemo sebi i drugim ljudima svoje greške i mane. Tako stvaramo socijalne maske i najčešće nesvesno, ali i svesno, lažemo kako bismo zaštitili sliku koju imamo o sebi i koju smo izgradili u skladu sa našim sistemom verovanja. Ta slika o sebi koju štitimo je zapravo iluzija. 

Ljudi oko nas najčešće vide ili osete našu neiskrenost, naše komplekse i naše mane, ali isto tako često nemaju hraborsti da nam ukažu na njih kako nas ne bi povredili.

Ta slika i ideja u našoj glavi, tačnije iluzija, koja je bazirana na našim uverenjima o tome šta je “dobro”, a šta “loše” i kako bi po nama mi sami, ali i svaki čovek trebalo da se ponaša, bazirana je još i na svim iskustvima kroz koja smo prošli. Sa svim našim uspesima, neuspesima i pozitivnim i negativnim događajima uz pomoć kojih smo stvorili određeno mišljenje i priču o sebi i tome ko smo. Ta priča koja predstavlja naš osećaj sopstva naziva se ego

Na osnovu te priče mi verujemo u to da li nešto možemo ili ne možemo, da li smo u nečemu dobri ili loši, ili bolji ili gori od nekog drugog. A upravo je to način na koji sami sebe ograničavamo. Ali i druge. Jer i o drugim ljudima imamo mišljenje koje smo stvorili na osnovu svog pogleda na svet i svojih pretpostavki. Jer u stvarnosti, naša iskustva iz prošlosti i mišljenje drugih ljudi o nama mogu ali ne moraju da nas definišu. Sve je do toga u šta mi odlučimo da verujemo ili u šta odlučimo da prestanemo da verujemo.

Ako nam neko kaže da nikad nećemo imati uspeh u muzici i mi mu poverujemo, jasno je da nećemo postati uspešan muzičar. Ali ako u jednom trenutku odlučimo da prestanemo da verujemo u to i donesemo odluku da verujemo da smo sposobni da stvorimo uspeh u muzici, a zatim uz tu veru počnemo i posvećeno da radimo na tome – počećemo to i da stvaramo kao svoju realnost. Kako? Tako što ćemo postajati sve bolji u onome što radimo, a sa strašću i verom u sebe, pronaći ćemo i svoj put da napravimo uspeh. 

Objašnjenje moje spoznaje sa početka ovog teksta.

Sve što mislimo, govorimo i radimo je uvek u skladu sa onim informacijama koje posedujemo u svom umu. To su svo naše znanje, naša uverenja i sva sećanja stečena kroz sva naša životna iskustva. Te informacije su uvek posledica sveta koji nas okružuje jer je ono što nas okružuje način na koji upijamo informacije. Zbog toga je sve što mislimo, govorimo i radimo u određenom trenutku našeg života najbolje što možemo u odnosu na naše okruženje i u odnosu na informacije koje posedujemo u svom umu i koje smo stekli do tog trenutka našeg života.

Kao deca svoje navike, način razmišljanja i ponašanje gradimo najčešće pod uticajem odraslih autoriteta oko sebe kao što su to naši roditelji, porodica, vaspitači, učitelji, profesori, ali i pod uticajem druge dece. Da li smo tada svesni toga šta učimo i šta je dobro za nas? Onoliko koliko nam naša svest to dozvoljava. U početnom periodu života je to potpuno van naše moći i zato se o tome brinu odrasli. A šta je sa tim kada odrastemo? 

Kao svoj primer navešću naviku kao što je korišćenje određenih psihoaktivnih supstanci. Da li sam bila svesna toga koliko je način na koji sam ih konzumirala uglavnom bio veoma štetan za moj um i moje telo i da me nije vodio ka zdravlju i blagostanju u životu? Očigledno nedovoljno u tom trenutku mog života da ne bih to birala i očigledno je da nisam posmatrala život isto kao što ga posmatram sad.

Ali zato smatram da je moje celokupno životno iskustvo koje je sačinjeno od mnogih predivnih iskustava deljenja ljubavi sa voljenim ljudima i mnogobrojnih srećnih i zabavnih trenutaka, ali i različitih trauma koje sam proživela, ponekad i zastrašujućih trenutaka drame u mojim vezama, perioda konzumiranja različitih psihoaktivnih supstanci – što je bilo takođe i proudbljujuće (za razliku od alkohola), ne isključivo destuktivno iskustvo, pa sve do najbolnijeg trenutka u mom životu – odlaska moje majke, dovelo do toga da danas budem tu gde jesam.

Čak je i najtužniji događaj u mom životu – događaj koji je prouzrokovao najviše bola u meni, kroz vreme sazreo unutar mene u sledeću mudrost: tragedija koja se dogodila mojoj porodici dala mi je svest o tome da ne znamo kad ćemo otići sa ove planete. Veoma često bežimo od činjenice da ćemo mi sami i naši voljeni otići jednog dana. Možda je baš to razlog zašto se ne ophodimo prema sebi i ljudima oko sebe sa dovoljno brige, razumevanja, zahvalnosti, ljubavi i lepih reči.

Naša svest se kroz život konstantno menja i širi jer nas svako naše iskustvo uči nečemu. Na taj način se menjaju i naša interesovanja, vrednosti, naš način razmišljanja, ukusi, a samim tim i ceo naš pogled na svet i život. Setite se svoje srednje škole. Da li vam deluje kao neki potpuno drugi život? Da li se sećate svog razmišljanja, ponašanja, ukusa? Iako je i dalje to sve “naš život”, osećamo se kao da je to bio neki drugi život i da smo danas neka nova osoba. Zanimljiva priča o Tezejevom brodu govori o toj filozofiji.

Odgovornost za moj život od kad sam zakoračila u svet odraslih je zapravo uvek bila u mojim rukama. Jer da nije, ne bih uspela da promenim gotovo celu svoju životnu situaciju sa namerom i u pravcu koji sama biram. Ali od brzine života u vidu konstantnog druženja, previše posla, ali i različitih obaveza u kojima nisam u potpunosti uživala, kao i česte drame, nerazumevanja ili rasprave u svojim odnosima, nisam pronalazila vremena i energije da se fokusiram na rad na sebi, da spoznam bolje sebe, da otkrijem u čemu mi raste energija i u čemu najviše uživam i da zatim skupim hrabrosti da to pratim. Sve dok nisam usporila svoj život i počela postepeno sve manje da dajem svoju energiju u ono što ne ispunjava moje biće, a sve više da je usmeravam u ono što ga ojačava.

Zpravo, samo je bilo potrebno da pronađem hrabrost i unutrašnju snagu da kažem “ne” određenim izborima i ljudima koje sam u nekom trenutku svog života ranije izabrala u skladu sa svojom razmišljanjem, interesovanjima, vrednostima i pogledom na svet. A do trenutka kada sam počela da se osećam da negde više ne pripadam ili da nešto više ne želim – već sam se emotivno vezala. Jer one izbore u koje uložimo svoje emocije, vreme, energiju i novac je bolno prekinuti. 

Zato sada smatram da svaki čovek poseduje latentno seme hrabrosti i unutrašnje snage da promeni bilo šta na sebi i u svom životu. Samo je pitanje ko će od nas izabrati da to seme zaliva i obezbedi mu uslove potrebne da proklija.

Na primer, ja sam izabrala da studiram Poljoprivredni fakultet kada sam imala 19 godina. Tada sam bila pod uticajem odraslih autoriteta oko mene – naravno u skladu sa najboljom namerom. Bez obzira na to, izbor je i dalje bio moj. Nisam imala dovoljno hrabrosti i samopouzdanja da odlučim da to bude psihologija iako sam izrazila želju u toku srednje škole da je upišem, listala Frojdovu knjigu koju sam pronašla u kući i zainteresovano istraživala na internetu Frojdov id, ego i superego. Tek nakon 7 godina studija sam odlučila da ostavim fakultet prema kom zapravo nikad nisam ni gajila iskreno interesovanje i posvetila se temama koje me interesuju.

Istina je da je naše okruženje rezultat naših odluka i izbora i da bismo zbog toga mogli kriviti spoljašnje uslove (druge ljude i situacije), ali da li zapravo ima smisla kriviti okruženje za to gde se trenutno nalazimo u životu? Mogućnost da to uradimo, kao i razlozi zašto naravno da postoje. 

Ipak, bilo to svesno ili nesvesno, čim malo odrastemo mi smo osoba koja donosi ili pristaje na naše odluke. A izbor uvek postoji (sem kod onih ljudi koji su nažalost u nekim strašnim situacijama u potpunosti lišeni svoje slobode). Da li to znači da je krivica za naše izbore i odluke onda na nama? 

Isto kao što postoji mogućnost da krivimo spoljašnje uslove, postoji mogućnost da krivimo sebe. Ali da li ima smisla da krivimo sebe zbog svojih “pogrešnih” odluka i izbora? Ja mislim da nema. Jer nismo mi izabirali u kakvom ćemo okruženju odrasti i čemu ćemo biti naučeni. 

A između ostalog, načeni smo da ne verujemo sebi i da ne slušamo svoj unutrašnji glas, svoja osećanja i svoje želje, već da pratimo norme i očekivanja koja društvo stavlja pred nas. Naučeni smo da verujemo drugima više nego sebi. Naučeni smo da se prilagođavamo okruženju u kom se zadesimo i da prihvatamo tuđe vrednosti, uverenja, razmišljanja, ukuse i interesovanja kao svoja, a da prethodno ne preispitamo da li sve to zapravo ima smisla za nas. 

Jer, nažalost, nosimo unutar sebe strah da budemo odbačeni i neprihvaćeni od strane drugih ljudi. Naučili smo da se plašimo da iznesemo svoje mišljenje da ne bismo, ukoliko nešto pogrešno kažemo ili ukoliko se neko ne složi sa nama, bili ismevani ili osuđivani. Kako onda da krivimo sebe? 

Ali isto tako, kako da krivimo one koji su nas naučili tome? Jer oni su nas učili onome čemu su njih drugi ljudi učili i učili su nas tome iz najbolje namere.

Ovo je ono što je meni pomoglo da naučim da opraštam, ali i da ne osuđujem.

Zašto je važno da ne osuđujemo, i kako potreba da osudimo druge može da nam posluži kao ogledalo onoga što se nalazi u nama?

Nekima od nas i sama činjenica da ne postoji bezgrešan čovek može da bude dovoljna da učimo kako da pretvorimo svoju potrebu da osuđujemo druge u nešto konstruktivno, a to je analiziranje sebe. Ja sam shvatila da sam osuđivala kod drugih ljudi zapravo ono što sam sama radila – ali sam od tog dela sebe bežala jer sam ga se stidela. Ili ono što sam potajno želela za sebe, ali ne priznajući sebi to svesno – jer sam imala određeno uverenje da je to nešto pogrešno, loše ili nemorlano. 

Zato, potreba da osudimo drugog čoveka može da nam posluži kao ogledalo onoga što se nalazi u nama. Ako potrebu da osuđujemo – koja je potpuno normalna pojava kod svakog od nas, koristimo na konstruktivan način, ona može da nas uputi na to da prodremo dublje u sebe i otkrijemo odakle ta potreba dolazi i da uz pomoć nje osvestimo svoje mane i potisnute žudnje. Umesto što pričamo na ružan način o drugim ljudima dok najčešće u tom trenutku mislimo da time dižemo svoju vrednost. Ne shvatajući da je zapravo spuštamo.

Odluke da učimo da opraštamo, da ne osuđejmo sebe i druge i elastičnost našeg uma da preispitujemo i menjamo svoja uverenja – predstavljaju stvaranje prostora za genersianje energije koja nam je neophodna kako bismo napravili bilo kakvu promenu u svom životu koja će dublje ispuniti naše biće i učiniti nas da se osećamo ispunjenije.

Da bismo uspeli u tome, potrebno je da ne krivimo nikoga i ništa za to gde se nalazmo danas. Jer “u životu možete biti ili autor događaja ili njegova žrtva”. Pa nam tako preostaje da preuzmemo odgovornost u svoje ruke i da počnemo da radimo na stvaranju životne situacije koja je više u skladu sa našim bićem i našim željama. Ili da krivimo sebe, druge i ostale spoljašnje okolnosti i tako ostanemo zarobljeni u svojoj prošlosti – ne menjajući svoj osećaj zadovljstva.

Opraštati znači ostavljati prošlost iza sebe. Ne osuđivati znači razumeti čovekovu grešnu prirodu i različitosti. Preispitivati i menjati svoja uvrenja znači učiti i rasti.

U ovaj tekst je uloženo poprilično strasti, vremena i truda, pa zbog toga želim još da napišem hvala na vremenu koje ste izdvojili da ga pročitate i da mu na taj način svojom pažnjom date smisao.